Poslednjih nekoliko meseci možemo čitati o vrtoglavim vrednostima kriptovaluta, a najviše bitkoina. Cenovne oscilacije kriptovaluta otvorile su mogućnost investiranja i brze zarade i na našim prostorima kako fizičkim tako i pravnim licima. Istovremeno investiranje u kriptovalute pokrenulo je i niz praktičnih pitanja.
Kriptovalute (na prvom mestu Bitcoin, ali to važi i za ostale) su zamišljene da budu sredstvo razmene kojim bi se vršila direktna plaćanja za robu i usluge u realnom vremenu sa minimalnim troškovima i na taj način da zaobiđu ograničenja koje postavljaju poslovne banke i države. Iako je Bitcoin nastao još 2009. godine, još uvek je prilično daleko od toga da je ispunio cilj za koji je stvoren jer transakcije se vrše sa velikim kašnjenjem (i po nekoliko sati) a troškovi prenosa su i dalje vrlo visoki. U međuvremenu, kriptovalute su našle svoju drugu funkciju a to je da budu sredstva kojima će se trgovati, kao što su npr. akcije, što je dovelo do privlačenja velikog broja investitora. Za ilustraciju, početkom 2017. godine ukupna kapitalizacija tržišta kriptovaluta je iznosila nešto oko 20 milijardi USD da bi godinu dana kasnije prešla vrtoglavih 820 milijardi USD! U trenutku pisanja ovog teksta (kraj januara 2018), vrednost je oko 550 milijardi USD.
Prvi problem sa ekonomske strane koji se javlja jeste definisanje kriptovaluta u svetlu postojećih finansijskih propisa u Republici Srbiji. Ako uzmemo bitkoin kao dalji sinonim za kriptovalute, on je decentralizovana digitalna valuta koju ne reguliše nijedna država. Ipak, sa njim je moguće vršiti plaćanje dobara i usluga i razmenjivati ga za konvencionalne valute. Bitkoin nije zvanično priznat kao sredstvo plaćanja kod nas, te stoga ne može biti novac u pravom smislu. Pa ako nije novac, ekonomska logika nalaže da bi trebao biti neka vrsta imovine. Upravo ta nedefinisanost i nemogućnost uklapanja karateristika bitkoina u postojeće propise i zadaje glavobolje računovođama i poreskim savetnicima širom sveta.
U poslednje vreme smo dosta razmenjivali mišljenja sa kolegama, širom sveta iz BDO mreže, na temu računovodstveno-poreskog tretmana transakcija u kripotovalutama. Posebna pažnja je posvećena pitanjima kako fakturisati u kriptovalutama, kako računovodstveno obuhvatiti ove transakcije i koji bi sve bili poreski efekti.
Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja (MSFI), koji se kao računovodstveni standardi primenjuju i u Srbiji, ne daju precizne smernice kako treba računovodstveno obuhvatati bitkoine jednom kada ih, recimo, neka firma kupi. Postoje razni pristupi: po jednima treba ga tretirati kao keš, po drugima kao finansijski instrument, po trećima kao zalihu a po četvrtima kao nematerijalno ulaganje. Svaki od ovih pristupa ima pozitivne i negativne strane, kako u pitanju ispunjavanja kriterijuma za inicijalno priznavanje tako i u pitanju naknadnog računovodstvenog obuhvatanja. U svakom slučaju, nijedno rešenje nije idealno a svako rešenje ima i drugačije poreske posledice. Posebno je za računovođe osetljivo pitanje njihovog vrednovanja uzimajući u obzir velike oscilacije u cenama. Jedan dan je moguće da ostvarite dobitak a drugi, zbog naglog pada vrednosti gubitak, što utiče na rezultat poslovanja.
S druge stane, fizička lica koja kupuju kriptovalute ne moraju da vode brigu kako će ih evidentirati jer ne vode računovodstvo, ali bi trebalo da se vodi računa o mogućim poreskim efektima ovakvih ulaganja. Zakon o porezu na dohodak građana ne poznaje prihod od investiranja u kriprovalute koji bi bio osnov za oporezivanje. Ali Zakon ostavlja mogućnost da kroz ostale neimenovane prihode možda oporezuje prihod nastao na razlici između kupovne i prodajne cene bitkoina. Pitanja ima još, poput da li su transakcije u bitkoinima oporezive u smislu poreza na dodatu vrednost ili da li se rudarenje bitkoina („mining“) može smatrati ekonomskom aktivnošću.
Sa svoje strane, kriptovalute prave probleme i u primeni drugih propisa, kao što su propisi o deviznom poslovanju. Imajući u vidu da rezidenti ne mogu imati otvorene račune u inostranstvu (osim u nekim specijalnim prilikama), postavlja se pitanje da li je posedovanje Bitcoina ili neke druge kriptovalute kršenje propisa NBS ili ne (a to opet zavisi od toga šta je Bitcoin, da li je novac ili nešto drugo)? Osim toga, regulativa o sprečavanju pranja novca zahteva prijavljivanje gotovinskih transakcija koje prelaze 15.000 EUR – da li plaćanje kriptovalutom neke usluge ili robe u vrednosti koja prelazi ovaj iznos, zahteva od obveznika zakona izvršenje radnja i mera poznavanja i praćenja stranke kada se zna da je vlasniku adrese na kojoj se nalaze Bitcoini praktično nemoguće ući u trag?
Izvesno je, ukoliko se globalno interesovanje za kriptovalute nastavi, da će se i propisi, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou, menjati kako bi se ove nova digitalna valuta i pravno regulisala.
Igor Radmanović,
Partner, BDO Srbija
Zdravko Gardović,
Izvršni direktor BDO Podgorica
Objavljeno u: BIZ Life magazin, februar 2018. godine