Već neko vreme na BBC-ju između dva programa ide špica u kojoj Tereza Mej kaže da oko slobodnog kretanja ljudi, jurisdikcije Evropskog suda pravde i slanja ogromnih suma novca u Brisel nema pregovora. O čemu se zapravo radi?
Tereza Mej je dvadeset dana nakon referenduma na kom je glasala za ostanak preuzela premijersku funkciju od Dejvida Kamerona. Kao glavni zadatak joj se prirodno nametnula demokratski izražena volja glasača da napuste Evropsku uniju, zadatak koji je od samog početka čvrsto odlučila da ispuni. Britanci jesu većinom glasali za Bregzit, a na novouspostavljenoj premijerki, kasnije i na parlamentarnim izborima izabranoj, bilo je da odluči kakav će Bregzit izabrati. Opcije su, u trenutku pisanja teksta deluje racionalno da se upotrebi prošlo vreme, bile neka vrsta „mekšeg“ Bregzita po kome bi se sačuvala tesna ekonomska saradnja, ali bi neka politička pitanja ostala neodgovorena, ili, kako sada deluje, „tvrdi“ Bregzit koji bi doneo značajnije ekonomske štete. Preciznije, najtešnja ekonomska saradnja podrazumevala bi ostanak Ujedinjenog Kraljevstva u Zajedničkom tržištu koje počiva na slobodnom protoku ljudi, kapitala, roba i usluga. Ona bi takođe podrazumevala plaćanje godišnje članarine, što je uz nepromenjen sistem migracija bila opcija koju je Tereza Mej brzo odbacila. Sledeća „meka“ opcija, ostanak u Carinskoj uniji, koja bi omogućila nepromenjene trgovinske odnose i zajedničku trgovinsku politiku prema trećim zemljama je takođe odbijena i to već u januaru 2017. godine jer su zemlje poput „Kine, Brazila i Zalivskih zemalja već izrazile interesovanje za sklapanje trgovinskih sporazuma“. Na drugom kraju iste duži je najnepovoljnija opcija: da Britanija izađe iz unije bez postignutog sporazuma, što bi dovelo do potpune blokade države, možda čak i nestašice lekova i na šta većina u Parlamentu nije spremna da pristane. Ovu opciju premijerka nikad nije odbacila, pokušavajući time da istakne svoju nepopustljivost u borbi za nacionalne interese. Međutim, iz razloga što bi Britanija time najviše izgubila, ova pretnja nikad nije shvaćena kao kredibilna.
Tereza Mej je Britancima obećala „uspešan“ Bregzit koji će povratiti kontrolu nad granicama, novcem i zakonima, a istovremeno štiteći ekonomiju. Malo se znalo kako bi to izgledalo u praksi, sve do prošlog novembra kada je objavljen Sporazum o izlasku i Politička deklaracija o budućim odnosima. Sporazum predviđa tranzicioni period koji bi trajao do početka 2021. godine u kome bi Britanija imala status sličan onom koji ima Norveška. Praktično, sve bi ostalo kao da su i dalje unutar unije, samo zvanični London ne bi mogao da učestvuje u kreiranju politika u Briselu. To bi dalo dvema stranama vremena da pripreme buduću saradnju pre svega u trgovini, ali i u brojnim drugim oblastima kao što su nauka, finansijske usluge i poljoprivreda. Nakon završetka tranzicionog perioda, Britanija bi potpuno izašla iz Zajedničkog tržišta i Carinske unije i nijedna evropska institucija više ne bi imala preimućstvo u odnosu na britansku. Slobode na kojima počiva unija ne bi više važile za Britaniju, a umesto njih na snagu bi stupile u tom periodu dogovorena pravila.
Geografija je u ovom procesu odigrala ključnu ulogu. Jedina kopnena granica UK i EU je granica između Severne Irske i Republike Irske. S obzirom na ratnu prošlost, imperativ za obe strane je da ta granica ostane i dalje potpuno otvorena. Za London je imperativ i da se sačuva jedinstvo kraljevstva, odnosno da Severna Irska bude tretirana jednako kao i ostale članice. Upravo je to Parlament označio kao glavni problem u sporazumu, nakon što ga je odbacio istorijskom većinom. Sporazum predviđa da ukoliko se ne pronađe rešenje do 2021. godine, Severna Irska ostane u Zajedničkom tržištu, a Škotska, Engleska i Vels u Carinskoj uniji i to na neodređeno vreme, sve dok se obe strane ne dogovore. Pri tome, nijedna strana ne bi imala mogućnost da unilateralno istupi iz ovako uspostavljenog mehanizma. I dalje su sve opcije izlaska moguće, uključujući i novi referendum, odnosno ostanak u uniji.
Bitno je napomenuti da su ekonomske performanse nakon Bregzita poražavajuće po Terezu Mej i Konzervativnu stranku. Britanija je bila najbrže rastuća privreda u grupi koju čine sedam najrazvijenijih zemalja sveta, a sada je najsporija. Prosečne zarade su opale, a domaćinstva prvi put nakon 1988. godine u proseku više pozajmljuju nego što štede. Ovakva situacija je mogla da se predupredi da je Tereza Mej odmah izabrala opciju koja je laka za sprovođenje, uvažava stavove 41.8% građana koji su glasali za ostanak, štiti prosperitet, celovitost kraljevstva i otvorenu granicu s Republikom Irskom. Međutim, Tereza Mej nije izabrala da Britanija ostane u Zajedničkom evropskom tržištu verovatno iz dva razloga. Prvi je što bi naišla na veliki otpor u svojoj stranci. Drugi je, što reče jedna njena koleginica, to što Tereza Mej ima veliki lični otpor prema slobodnom kretanju ljudi. Koji god da je razlog, Britanija je na gubitku.
Nikola Nikitović, konsultant saradnik u Odeljenju za strateško savetovanje
Objavljeno u Novi Magazin, broj 412, 21. marta 2019. godine